Bori se ili beži ~ CIS
stress, burnout, man

Bori se ili beži

Da bi ste naučili da se borite sa stresom morate da naučite fiziološke osnove stresa. Zašto? Zato što je važno znati da svi psihički procesi uvek imaju organsku osnovu, odnosno uvek su neki fiziološki procesi koji se odvijaju u organizmu prisutni tokom psihičkih procesa. Ne zaboravimo i da psihički procesi često imaju uticaj i na organizam u celini. Kako je to moguće?

Uzmimo za primer neku uznemiravajuću situaciju-prelazite ulicu, nailazi auto u brzini, čuje se kočenje i sirena. Vaše čulo sluha registrovalo je zvuk i automatski poslao signal vašem mozgu da vam je život u opasnosti. Osećate ubrzano lupanje srca, preznojavate se, čuljite uši, otvarate širom oči, noradrenalin priprema naš organizam za beg. Ovi fiziološki procesi se dešavaju automatski ( deo su autonomnog nervog sistema, koji rade bez naše kontrole). Ovo je jako važno u životno opasnim situacijama, jer nam pomaže da se izborimo za sopstveni život. On automatski uključuje simpatički nervni sistem i pokreće unutrašnje procese.

Kako deluje simpatikus?

On mobiliše telesne resurse koji se nađu u stresnoj situaciji i to lančanom reakcijom. Naši neurotransmiteri (ali i hormoni) adrenalin i noradrenalin aktiviraju unutrašnji alarm, javljaju organima da je opasnost tu i da budu spremni. Šire se zenice, obilno preznojavanje, sužavaju se krvni sudovi i ubrzava se protok krvi i srčane funkcije, brže i pliće disanje, luči se kortizol (hormon stresa), povećava se količina glukoze i masti u krvi, mišići u kontrakciji dobijaju pojačanu snagu, mentalne aktivnosti veoma aktivne, javlja se strah hoće li preživeti…. Razumećete, ovo je veoma važno u zaista stresnim situacijama u kojima se naše telo priprema za borbu ili beg (fight or flight). U tim trenucima naše telo isključuje sve nepotrebne funkcije ( mokrenje, varenje, lučenje žlezda, rad creva…) i koncentriše se na najvažnije funkcije u datom momentu i to sa jednim ciljem- da preživi. Ovo je evolucioni ostatak od naših predaka, koji su živeli u pećinama, okruženi divljim životinjama, zbog kojih su uvek morali da budu na oprezu i spremni za borbu ili beg. Naravno i danas bez ovoga ne bismo mogli da preživimo. Da nema aktivacije simpatičkog nervnog sistema, ne biste mogli da pobegnete od auta koji je naleteo ispred vas.

Ali složićete se nije svaka stresna situacija životno preteća. Činjenica je da nam se ovo dešava u svakodnevnim situacijama, koje mi prepoznajemo kao stresne, ali to ne možemo da objasnimo svom mozgu, ili možemo?

Setimo se da mi nemamo kontrolu nad ovim autonomnim nervnim sistemom. Ono radi bez naše volje. Ali primetićemo jednu stvar, a to je da ono što mi možemo da kontrolišemo jeste pogled na situaciju- kako mi sami prepoznajemo, ocenjujemo neku situaciju. Nije svaka situacija zbog koje nam se javlja stres životno ugrožavajuća, ali naš organizam ne pravi razliku. Kad god bi neku situaciju procenili kao stresnu, on će lučiti kortizol, adrenalin i noradrenalin i  pripremati se za borbu ili beg…. Osećate napetost koju ne možete da objasnite i to dovodi do panike i anksioznosti. To se manifestuje kroz tri sistema i svaki pojedinačan može biti dominantniji kod različitih osoba. 

Tri sistema su: 

  1. mentalni sistem (nervoza, nekontrolisane misli, javljanje straha, netrpeljivosti, osećaj kao da nešto nije u redu, osećaj kao da ste u zatočeništvu…)
  2. fiziološki sistem (ubrzan rad srca, plitko disanje, nesvestica ili vrtoglavica zbog toga što kiseonik ne dolazi dovoljno do mozga usled hiperventilacije, preznojavanje, mučnina, trnjenje ekstremiteta, slabljenje imuniteta kao posledica previše lučenja kortizola…)
  3. bihejvioralni sistem (tapkanje nogom, lupkanje prstima, ubrzana pokretljivost, kao da vas ne drži mesto, spremnost za akciju prouzrokovano osećajem spremnosti za beg ili borbu)

Jasno je kako počinje, jasne su manifestacije, ali zašto to tako ostaje? 

Kada ne postoji ozbiljne i realne opasnosti, nažalost, mnogo ljudi ne može da ostane imun na to da nešto ne razume ili nema objašnjenja zašto im se nešto dešava. Zato u velikom broju slučajeva, kada nema objašnjenja za senzacije koje osećaju, okreću se sebi i pronalasku odgovora u samom sebi. Drugim rečima “ako ne postoji ništa realno što me čini da se osećam ovako, sigurno nešto nije u redu sa mnom”. U ovom slučaju mozak počinje da pravi objašnjenja kao što je “sigurno umirem, gubim kontrolu ili ludim”. Ali to je apsolutno daleko od istine, jer je aktiviran simpatički nervni sistem koji ima za cilj preživljavanje i da odbrani naš organizam od opasnosti.

heartache, chest pain, hurt

Srčani napad se neće desiti, jer se oni dešavaju kod preoterećenja i jakog napona i prestaju nakon što se opterećenje smanji. Napadi panike se pojavljuju bilo kad i bilo gde i nema veze sa opterećenjem. U svakom slučaju EKG analiza to dokazuje i ako imate potvrde od lekara da je vaše srce u redu, srčani napad se neće desiti.

Niti ćete poludeti niti izgubiti kontrolu, iako su misli takve da mislite da ćete ostati paralizovani, da nećete moći da se pomaknete, da ćete ići po ulici bez kontrole agresivno, praviti ekcese. Jasno je zašto se ove misli javljaju iz psihološke želje da se pobegne, ali upravo sve je usmereno na to da se pobegne. Neće biti paralize jer se planira beg i ne mogu se povrediti drugi jer se planira odbrana. Iako se u toku paničnog napada javlja konfuzija i previše misli, mozak je i dalje u stanju da normalno funkcioniše. Primetićete ili pitajte ljude oko sebe da li je iko ikada primetio da imate napad panike.

U svakom slučaju, sve ove misli su razumljive. Istraživanja su pokazala da ovakvi panični napadi nastaju zbog straha od fizičkih manifestacija simpatičkog nervnog sistema. Pošto se oni dese neočekivano, automatski se pojačava lučenje kortizola i adrenalina, dolazi do straha i panike, što dalje prouzrokuje jače lupanje srca, pliće disanje… Ali šta je pokrenulo ove automatske reakcije?

Prva mogućnost je da kada smo u generalnom stresu, svakodnevnom, organizam više ne pravi razlike između životne opasnosti i situacija koje mi doživljavamo kao stresne. U oba slučaja se i dalje luče pojačane doze hormona adrenalina i nastaju ostale hemijske reakcije koje sa vremena na vreme prouzrokuju simptome. Ovako adrenalin i kortizol ostaju pojačani konstantno u organizmu iako nema realnog stresa. 

Druga mogućnost je da kratak i ubrzan dah postala naučena navika, normalan način disanja pošto je suptilan simptom, te se ni ne primeti kada dođe do hiperventilacije i opet se uđe u krug simptom (kratak dah)-reakcija (strah)-simptom (ubrzano lupanje srca).

Treća mogućnost je da zbog normalnih promena koji se dešavaju u organizmu (neki ljudi ni ne primećuju), stalno posmatramo i procenjujemo kako se osećamo, koje senzacije osećamo i zašto su jače od uobičajenih. Nakon što osetimo jače lupanje srca, netrpeljivost, znojenje, krene ciklus simptom-reakcija-simptom.

Ono što ne smemo da zaboravimo koliko god da ne znamo zašto se to dešava, kada osetimo ovako snažne mentalne, fizičke i bihejvioralne manifestacije, zasigurno je da to radi simpatikus sa jednim ciljem da nas spremi za borbu ili beg i potpuno su bezopasni. Najvažnije je da vi potpuno (100%) verujete da se ništa neće desiti i jedino tada će strah nestati, te stoga će i napadi panike prestati. 

people, emotion, dramatic

Jasno je da su simptomi realni, da ih osećate i da pri pogrešnoj interpretaciji naše reakcije postaju automatske i veoma je teško da se stalno ubeđujete da su simptomi bezopasni. Ali setite se da je kontrola na vama u interpretaciji situacije. Što manje situacija procenjujete kao stresne, manje će se lučiti hormoni stresa, te će se manje pojavljivati simptomi. Najvažnije je prepoznati kada se aktivira simpatikus i krenu senzacije, prihvatiti šta je nastupilo, osvestiti situaciju, proceniti je koliko je ugrožavajuća, ne opirati se simptomima, jer će oni proći.


Piše: Ivana Veličković

2 thoughts on “Bori se ili beži”

  1. Pingback: Trauma kroz emocije ~ Geštalt psihoterapija ~ CIS

  2. Pingback: Kako da razumem svoje misli i šta sa njima ~ CIS Savetovalište 2020

Comments are closed.