Gubitak voljene osobe ~ CIS Faze žaljenja za bliskom osobom

Gubitak voljene osobe

Smrt ili gubitak voljene osobe donosi veliku težinu, jer tada ostajemo bez nekog ili nečeg što nam je bilo jako važno i značajno; ostajemo prepušteni nepredvidivosti života i sveta u kome živimo.  Javlja se osećaj usamljenosti, ostavljenosti, napuštenosti…

Usled gubitka bliske osobe pored suočavanja sa neizvesnošću života, dolazimo u kontakt sa temom sopstvene smrtnosti i mislima o svim budućim gubicima koji nas čekaju kroz život. Vreme više nije linearno, već kao da ide u beskonačan krug padanja, očaja i bola. Nema reči, samo osećaj duboke napuštenosti. Ljudsko žalovanje je normalna, prirodna i očekivana adaptivna reakcija na gubitak voljene osobe ili na blizinu sopstvene smrti, kao i jedan od najstresnijih životnih događaja sa kojima se pre ili kasnije svi suočavamo.

Žalovanje je subjektivno iskustvo gubitka. 

U geštaltu posmatramo kako se ispoljava na svim nivoima iskustva na: telesnom, emotivnom, kognitivnom, socijalnom, duhovnom i religioznom nivou.

Žalovanje se može manifestovati kroz depresiju (veći rizik tokom prve godine), anksioznost, napade panike, razvijanje zavisnosti od alkohola ili medikamenata (rizik tokom prve godine); povećava se rizik od smrti usled srčanog udara i samoubistva. Kako se neko odnosi prema smrti zavisi od naših verovanja. Različiti narativi i predstave o smrti pobuđuju različite reakcije na smrt, neke aspekte olakšava, dok druge otežava. Nečiji stavovi o smrti u velikoj meri utiču i na način tugovanja.

“Neobično je kako gubitak jedne osobe može ostaviti tako ogromnu rupu u životu. To nije rupa veličine čoveka. Ona je velika kao ceo svet ” Toni Parsons 

Faze žalovanja

I  Faza povlačenja 

U ovoj fazi prisutan je šok, povezan sa otupelošću i negiranjem gubitka. Ovo je faza izolacije i desenzitizacije. Zbog iznenadnog, traumatičnog događaja, automatski i prirodno se okrećemo ka desenzitizaciji, tj. neosetljivosti, povlačenju i izolaciji. Pokušavamo da se usmerimo na održavanje načina života koji je postojao pre nego što se trauma dogodila. Na ovaj način se  organizam štiti  od preplavljujućih emocija i nemogućnosti da se kognitivno obradi događaj.

Zastoj u ovoj fazi se može razviti u neku vrstu psihosomatike i depresivnog poremećaja.

II  Faza emocionalnog reagovanja

U ovoj fazi prisutna je čežnja za izgubljenom osobom i „pobuna“ nakon shvatanja da se gubitak zaista desio. Prisutna je i sklonost ka svesnom poricanju činjenice da se gubitak dogodio. Ovo je faza žalovanja koja može nastupiti nakon nekoliko meseci, čak i nekoliko godina. U ovoj fazi javljaju se emocije kao što su, bol, patnja, tuga, ljutnja, bes. Žalovanje se ne završava ukoliko se nisu ispoljile emocije ljutnje i besa zbog onoga što se desilo, onoga ko je otišao, što je nestalo, kao da je otrgnuto. Takođe su prisutni razni nezavršeni poslovi koje nosimo nakon smrti bližnjeg, kao i osećanja vezana za “pregovaranje” sa Bogom, univerzumom.

Zastoj u ovoj fazi se ogleda u tome što  ne možemo da nađemo izlaz. Javlja se želja za promenom, ali u isto vreme otpor da se promena desi. Javljaju se emocije kao što su krivica, stid, anksioznost.

III Faza adaptivne depresije

U ovoj fazi prisutan je očaj, koji je praćen mnoštvom emocionalnih, misaonih, telesnih i ponašajnih reakcija na gubitak osobe, kao i povlačenje od ljudi. Osećamo i strah da ćemo poludeti od nepodnošljivog bola i očaja koji proživljavamo. U ovoj fazi se povlačimo iz svih aspekata življenja. Ostajemo u prostoru koji nema rešenja, izbora, izvestosti, ali smo otvoreni za ono novo što dolazi. U ovoj fazi, najčešće kroz proces fantazije, ulazimo u sledeću fazu, fazu prihvatanja.

Zastoj u ovoj fazi odlikuje se disfunkcionalnošću na socijalnom planu, telesnim simptomima. Možemo imati doživljaj da se tako može funkcionisati zauvek. Možemo razmišljati o smrti kao rešenju. Tri znaka signaliziraju to stanje: samopovređivanje, telesni simptomi i bolesti, gubi se kreativnost i fantazija postaje stil ponašanja. Ukoliko ovo stanje traje nekoliko nedelja, može se smatrati depresivnim poremećajem.

IV Faza egzistencijalnog prihvatanja

U ovoj fazi prisutan je postupan oporavak koji se vidi kroz prihvatanje gubitka kao stvarnog, potom vidno smanjenje inteziteta i broja reakcija na gubitak, i jačem osećaju dobrobiti i generalno boljem funkcionisanju (ličnom, u porodici, društvu, na poslu, itd.) Javlja se osećaj olakšanja jer nam se vraća funkcionalnost, ali i osećaj krivice i strah od zaboravljanja umrlog.

Polako izlazimo iz tog dramatičnog događaja i povezujemo se sa svakodnevnim životom. Gubitak se postepeno integriše prisećanjem na to šta se dogodilo, zašto se to desilo, a pažnja se usmerava ka budućnosti. Ponovo osećamo veliku želju za životom, međutim, tu se pred nas postavlja jedna ozbiljna dilema, a to je lojalnost. Oni koje volimo pate, razboljevaju se, umiru, a onaj koji ostaje želi i dalje da nastavi da živi. Rastrzanost između lojalnosti i potrebe da se nastavi dalje sa životom, predstavlja najveći „čvor“ u procesu žalovanja. Možemo se naći u jednom zaustavljajućem prostoru,  između života i smrti.

Žalovanje je trajan proces. Jednom doživljeni gubitak, ostaje trajno upisan u naš život. On se rekonstruiše, menja svoju poziciju, svoj uticaj na nas, ali on ne isčezava, već ostaje zauvek prisutan u prostoru naše duše. Zato je sledeći korak u ovoj fazi, kako napraviti unutrašnju reprezentaciju onoga čega više nema. Pravimo je tako što pronalazimo mesto u nama koje će nas povezivati sa umrlima, kroz viziju, glas, miris, dodir, sećanja. Tada možemo biti u stalnom dijalogu sa tim prostorima koji su ispunjeni onima koji više nisu tu, a koji onda donose podršku za nastavak života.

Zastoj u ovoj fazi odlikuje snažno prisustvo unutrašnje reprezentacije koja onda zamenjuje sve druge dijaloge (ponašanje kao da je osoba još uvek živa, kuva se za nju, namešta krevet…). Fantazija postaje izvor zastoja. 

“Postoji zemlja živih i zemlja mrtvih, a most je ljubav, jedino preživljavanje, jedini smisao” Thorton Wilder

Hronično žalovanje

Hronično žalovanje je vezano za specifične gubitke kao što su: neke životne situacije, teške bolesti i stanja bližnjih. Odnosi na situaciju u kojoj je npr. dijagnostikovana bolest, došlo je do nekog trajnog poremećaja ili je rođeno dete sa posebnim potrebama… Ta situacija nema početak, ni kraj, ona zauvek traje. Prisutno je konstantno suočavanje sa realnošću koja je bolna, suprotna od one koju želimo. Sredina u kojoj život ide drugačije, stalno će nas podsećati na tu bolnu situaciju i na taj način izazivati neku vrstu retraumatizacije. Žalovanje će se ponovo buditi, rehabilitovati i započinjati. 

Znaci završetka žalovanja

Postoji nekoliko znakova koji nam mogu nagovestiti da je žalovanje završeno:

  1. zaboravljanje detalja iz prošlosti
  2. nestanje želje da se vrati staro
  3. mišljenje o događaju ne okupira ceo dnevni prostor
  4. prethodni sistem i žalost postaju sistemi podrške
  5. nema više pitanja koji tragaju za odgovorima u vezi sa tim događajem

Smrt bližnjih nosi sa sobom jednu duboku patnju, osećanje beznađa, razbijanje svega što smo gradili, pitanja života i smrti, smisla i besmisla postojanja, te stalnog plesa na žici, ostati živ ili biti lojalan onima koji su preminuli. To iskustvo donosi jednu ogromnu neizvesnost. Dug je i težak put prihvatanja takvog života bez onog drugog, bez njegovog fizičkog prisustva, glasa, dodira. Javljaju se često anksiozne i depresivne manifestacije, kao odbrane od prihvatanja gubitka i dodira sa bolom koji taj gubitak nosti.

Svi procesi koji se bave nekom vrstom promene, donose sa sobom i notu žalovanja. Čini se da je sva terapija, neka vrsta terapije žalovanja. U okviru geštalt koncepata, a to je iskustvo kontakta i povlačenja, taj kontakt ako je zbilja doživljen, takvo iskustvo vodi osobu ka promeni. Promena nosi sa sobom, napuštanje onog starog, integraciju tog napuštenog dela, značenje tog napuštanja, separaciju i otvaranje ka novom.

Dolaskom na terapiju otvara se mogućnost koja ima za cilj jedno obuhvatanje od strane terapeuta, strpljenje, putovanje i bivanje u praznini, kroz koju se zajedno probijamo do bola, ljubavi, samilosti, do smisla i duhovnosti, do integracije iskustva i podrške za život koju nam to iskustvo donosi.

„Kao terapeuti moramo biti svesni da smo i mi deo tog terapijskog procesa zajedno sa svojim klijentima, ne možemo im govoriti vi i vaši problemi, umesto toga,  moramo da pričamo o nama i našim problemima, zato što će naš život, naše postojanje uvek biti prikovano za smrt, ljubav za gubitak, sloboda za strah, a razvoj za napuštanje. Svi smo mi u tome zajedno “ Irvin Jalom 

Piše: Marija Bulatović, dipl.psiholog, geštalt psihoterapeut

Kontakt: marijabulat13@gmail.com

1 thought on “Gubitak voljene osobe”

  1. Pingback: Trauma ~ CIS ~ Traumatičan događaj ~ Geštalt psihoterapija

Comments are closed.