Migrantska kriza ~ CIS Istraživanje ~ Centar za integraciju i savetovanje

Migrantska kriza

Aktuelna migrantska kriza uslovljena je višestrukim faktorima. Sukobi koji se odvijaju u oslabljenim državama severne Afrike, Bliskog Istoka i centralne Azije (Libija, Sirija, severni Irak, Avganistan), primorali su milione ljudi da napuste svoje domove i da krenu put sigurnih zemalja. Analitičari migrantske krize ukazuju da savremene masovne i složene migracije duž Balkanske rute (od Turske, Grčke i Makedonije preko Srbije do Mađarske i dalje do zemalja Evropske unije) i preko Mediterana nisu viđane od 1945. godine.

Početak migrantske krize u Srbiji 

Kao početak migrantske krize u Srbiji smatra se sredina 2015. godine, kada se naša zemlja  suočila sa masovnim prelaskom migranata preko svoje teritorije. Migranti koji su dolazili u Srbiju, najčešće su je smatrali tranzitnom zemljom, u kojoj nisu želeli da se zadrže. Prema podacima Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, samo je te 2015. godine kroz Srbiju prošlo 579.518 migranata. Od toga, 577.995 njih izrazilo je nameru da traži azil u Srbiji, što je bilo trideset puta više nego u prethodnoj godini. Izražena namera za azil, međutim, nije značilo i da su ova lica zaista i “ušla” u procedure azila, već su na osnovu izražene namere ostvarivali pravo na smeštaj u nekim od centara za prihvat širom Srbije. 

Migrantska kriza u Srbiji u više faza

Prva faza migrantske krize se odnosila na period uspostavljanje registracionih centara u Preševu, kao ulaznoj tački, i Beogradu kao jednoj od tačaka okupljanja velikog broja migranata. Prema izveštaju Zaštitnika građana, u ovom periodu je oko 1000 migranata svakodnevno boravilo u centru Beograda, u parkovima kod glavne autobuske i železničke stanice. Ova lica, među kojima je bio veliki broj žena i dece, i pored mogućnosti smeštaja u Centre za azil, nisu želela da napuste centar Beograda.

Glavna ruta kretanja do 15. 09. 2015. godine odvijala se preko Mađarske, kada je usledilo zatvaranje graničnog prelaza sa Srbijom i kada su migranti preusmereni na Šid i granicu sa Hrvatskom. Kako je u narednim danima blizu 50.000 migranata prošlo Hrvatsku, i ova zemlja je odlučila da zatvori sve svoje prelaze ka Republici Srbiji. Nakon pregovora između dve zemlje, a uz posredovanje Nemačke, uspostavljen je sporazum o međugraničnoj saradnji kao i linija voza od Šida do Slavonskog broda koji je svakodnevno prevozio migrante i izbeglice. 

Iako kolektivno proterivanje migranata i izbeglica nije dozvoljeno, zvaničnici su iznosili podatke o vraćanju većeg broja lica sa granice sa Srbijom, kao i o prekršajnim postupcima bez prisustva prevodioca, što takođe predstavlja povredu zakonodavne regulative. Prekretnica koja se dogodila zatvaranjem mađarske granice i preusmeravanjem migranata na granicu sa Hrvatskom može se smatrati početkom druge faze u migrantskoj krizi. Dogovor o legalnom prevoženju migranata, međutim, nije dugo potrajao.

Prekretnica migrantske krize

Već u februaru 2016. godine, direktori policija pet zemalja EU, pitanje bezbednosti podigli su na više nivoe i dogovorili se da se uspostave kriterijumi “prelaska granice”. Oni su se odnosili na propuštanje lica koja poseduju vizu ili dozvolu boravka, što nije bio slučaj sa licima koja su se u tom periodu zatekla ispred granica sa Makedonijom, Srbijom i Bugarskom. Sa druge strane, izbeglički status priznavao se u odnosu na nacionalnu pripadnost, budući da je odobravan licima koja dolaze iz Sirije, Iraka i Avganistana.

Ovakvom odlukom, narušeno je načelo zabrane diskriminacije i precrtana definicija izbeglice na koju ukazuje Konvencija o statusu izbeglica. Nakon pomenutih sastanaka i niza dogovora, početkom marta dolazi do nove faze i do novog dogovora o zatvaranju granice između Slovenije i Austrije, zatim Slovenije i Hrvatske i najzad, 08. 03. 2016. do potpunog zatvaranja Balkanske rute. Kancelarija za azil Republike Srbije ukazala je da je masovni priliv izbeglica i migranata na teritoriju Republike Srbije zaustavio dogovor o zadržavanju nelegalnih migranata koji je postignut između članica Evropske unije i Turske. Koliko je broj migranata u Srbiji od tog datuma smanjen, ukazuje i podatak da je u prva tri meseca 2016. godine registrovano oko 98.000 migranata, a u periodu od marta do juna svega 2.605 lica. 

Zatvaranje Balkanske rute

Od trenutka zatvaranja Balkanske rute, zaštita prava ovih lica postala je diskutabilna. Iako podaci ukazuju da je u trenutku zatvaranja rute u Srbiji ostalo oko 2.000 lica, stvarne brojke nije bilo lako ustanoviti, budući da su se, u pokušajima ilegalnog prelaska, ova lica grupisala u najrazličitijim delovima zemlje, najčešće šumama i teže prohodnim područjima, u cilju dosezanja granice i ilegalnog prelaska.

 Leto 2016. godine obeležio je novi priliv migranata u Srbiju koji su najvećim delom dolazili iz Bugarske i koji su se, kao i na početku krize, okupljali u blizini autobuske i železničke stanice u Beogradu. Odatle su najčešće smeštani u kolektivne centre u okolini Beograda, Preševa i Šida, a usled velikog broja ljudi i nedovoljno efikasne kooordinacije, ubrzo su prepoznati problemi poput loših higijenskih uslova koji su podsticali širenje bolesti i parazita, ali i problem eskalacije agresije i tenzije u ponašanju kod migrantske populacije.

Od početnih 2.000 lica nakon zatvaranja Balkanske rute, u decembru 2016. je broj dostigao 6.400 od kojih je, prema podacima UNHCR-a 83% bilo smešteno u 13 objekata obezbeđenih od strane države, oko 1.000 lica boravilo je u centru Beograda u neuslovnim barakama, dok je 150 tražilaca azila boravilo na dve lokacije u blizini granice sa Mađarskom, čekajući na prijem u ovu zemlju.

Situacija iz 2016. godine, umnogome se razlikovala od situacije iz 2015. godine kada su hiljade ljudi prolazile Srbijom tokom dana. Kontinuiran ilegalni dolazak ljudi u Srbiju i njihov sve duži boravak zahtevao je prilagođavanje humanitarnog odgovora. Vlada Republike Srbije usvojila je Plan reagovanja na povećani broj migranata na teritoriji Republike Srbije za period oktobar 2016 – mart 2017. godine koji je obuhvatio resurse potrebne za smeštaj i  zbrinjavanje 6.000 ljudi sa pretpostavkom dolaska novih 12.000 – 13.000 lica tokom 2017. godine. Međutim, ono što je obeležilo 2017. godinu jeste smanjenje broja migranata, uz njihov sve duži boravak u Srbiji. Na kraju 2017. godine neki pojedinci i porodice su boravili više od godinu dana u Srbiji, a nekolicina je pravila i prve korake ka približavanju lokalnoj zajednici i kulturološkoj orijentaciji. 

Humanitarni odgovor

Tokom različitih faza migrantske krize, razlikovao se i humanitarni odgovor. Na samom početku krize, u avgustu 2015. godine, ključno je bilo osigurati registraciju ovih lica, budući da su na samom početku pokrenuta brojna pitanja o bezbednosti država u koje dolaze migranti. U skladu sa tim, na samom početku je svakom licu koje je ušlo u Srbiju bila izdata potvrda o izraženoj azilnoj nameri, što je stvaralo lažnu sliku velikog broja tražilaca azila u Srbiji. Nakon ovoga, u 2016. godini migrantima su se izdavale potvrde o ulasku na teritoriju Republike Srbije za migrante koji dolaze iz zemalja u kojima su njihovi životi u opasnosti. 

Komesarijat za izbeglice bio je zadužen za smeštaj ovih lica, kao i za koordinaciju aktivnosti na terenu, dok su predstavnici civilnog sektora u prihvatnim centrima distribuirali humanitarnu pomoć, zbrinjavali majke i decu, pružali psihološku, medicinsku i pravnu pomoć i podršku najugroženijim licima. U ovom periodu, veliki izazov bila je koordinacija i usklađivanje aktivnosti svih prisutnih aktera.

Civilni sektor

U cilju pružanja zaštite licima koja dolaze i prolaze kroz Srbiju, pored pet redovnih centara za azil (u Krnjači na teritoriji Beograda, Bogovađi, Banji Koviljači, Sjenici i Tutinu) do danas je otvoreno veći broj centara kako bi se omogućilo zbrinjavanje što većeg broja onih kojima je to bilo potrebno. Delovanje organizacija civilnog sektora vezuje se pre svega za zagovaranje osnovnih ljudskih prava, povezivanje populacije migranata sa institucijama i društvom, osnaživanje i pružanje raznovrsnih vidova podrške u skladu sa identifikovanim potrebama. U Srbiji, organizacije civilnog društva tesno sarađuju kako sa državnim institucijama, tako i sa organizacijama Ujedinjenih nacija poput UNHCR-a, UNICEF-a, UNFPA-a i drugih. 

Maloletna lica bez pratnje

Pomoć civilnog sektora ogleda se u obezbeđivanju neophodnih sredstava za život, tj. hrane za decu i za odrasle, vode, odeće, obuće, kao i novca ugroženoj populaciji sa statusom azilanata. Nakon zadovoljenja bazičnih potreba, organizacije sa ekspertizom u ovom domenu, pružaju prvu psihološku pomoć kao i pomoć u zbrinjavanju dece, majki, starih i osoba sa invaliditetom, kao najvulnerabilnijih kategorija i staraju se za poštovanje njihovih prava. Poseban fokus stavljen je na decu, pa se maksimalni kapaciteti mobilišu u cilju njihove zaštite i osiguranja dobrobiti, ali i zagovaranja njihovih prava i ostvarivanja u skladu sa važećom regulativom. 

Posebno vulnerabilni su, kako tokom tranzita, tako i kasnije, bila maloletna lica bez pratnje roditelja ili staratelja. U periodu tranzita izdato je 10.645 potvrda maloletnicima bez pratnje. Oni su bili smeštani u centre za azil koje su najčešće samovoljno napuštali kako bi nastavili put sa grupom sa kojom su putovali. Njihovo institucionalno zbrinjavanje odvijalo se u radnim jedinicama za smeštaj maloletnih lica bez pratnje roditelja ili staratelja u okviru Zavoda za vaspitanje u Beogradu i Nišu, a tokom 2015. bilo je zbrinuto oko 100 njih. Ove radne jedinice za smeštaj postojale su i pre aktuelne migrantske krize i zbrinjavale maloletna lica bez pratnje koja se zateknu na teritoriji Republike Srbije. 

Aktivnosti koje su se sprovodile bile su podeljene na nekoliko sfera, a organizacije civilnog društva su, u skladu sa svojom ekspertizom, pružale usluge iz domena pravne podrške, medicinskog zbrinjavanja, podele prehrambenih i neprehrambenih artikala, psihosocijalne podrške i zaštite najvulnerabilnijih kategorija. Tokom tranzita i takozvanih “life saving” i “emergency” intervencija od 2016. godine i sve većeg zadržavanja ovih lica na teritoriji Republike Srbije, humanitarni odgovor se prilagođavao i težilo se obezbeđivanju sveobuhvatne podrške, praćenju stanja ovih lica, obezbeđivanju dostupnosti prava kao i strukturiranju vremena za sve uzrasne kategorije u prihvatnim i azilnim centrima u Srbiji. Organizovanje podrške u ovim centrima bilo je nemoguće bez prisustva i aktivnog rada organizacija civilnog društva, kako zbog nedostatka materijalnih resursa, tako i usled nedostatka ljudskih resursa sa kojim je državni sektor bio suočen. 


Piše: Miljan Krstonijević, master socijalni radnik