Da li smo slabi ako idemo kod terapeuta? Stigma VS Budi JAK ~ CIS

Da li smo slabi ako idemo kod terapeuta? Stigma VS Budi JAK

Koliko često idete kod terapeuta? Jednom nedeljno? Dva puta mesečno? Da li uopšte imate svog terapeuta?

Mnogo puta smo do sada govorili o važnosti mentalnog zdravlja. Na listi prioriteta je prvi. Međutim, nikada do sada nismo govorili o stigmi koja prati celu priču oko mentalnih poremećaja. Tu spadaju i emocionalne teškoće i sva druga pitanja koje se tiču mentalnog zdravlja.

Kada dolazi do promene u osećanjima, balans se izgubi i stvari često izmiču kontroli. Važno je znati da su promene u osećanjima i mišljenu sastavni deo svakog zdravog čoveka. Ako se neko vreme osećate drugačije, ako ste uznemireni i pitate se DA LI SAM JA SLAB? Odgovor je NE. Potrebno je vreme naučiti odakle osećanja dolaze, šta nam govore i treba naučiti kako dalje sa njima. Kada upoznamo sebe najbolje ćemo moći da funkcionišemo i razvijamo svoju ličnost. Kroz terapiju možemo osvestiti crne mrlje odnosno stvari kojih nismo bili svesni. Samim tim objasniti sebi zbog čega smo nešto radili, razumeli, voleli ili mrzeli.

Stigma, predrasude i nerazumevanje su najčešći razlog zbog kog će neko odlučiti da ne ode kod terapeuta. Mnogi najčešće na samu pomisao odustanu. Pre svega, malo se govori o tome koliko je važno da, kada imamo bilo kakvih teškoća se obratimo stručnjaku. Izlizane su priče o tome da kada vas boli zub idete zubaru, kada slomite nogu otopedu, a kada imate psihičkih poteškoća terapeutu. Svi znamo da nije baš tako i da u sržu naše kulture i navika stvari stoje malo drugačije.

Kulturološki nam je predodređeno da budemo hrabri, neustrašivi, da što više izdržimo i da ne posustajemo. Istina, te osobine svakako mogu biti od koristi ali mora postojati granica. Ta granica se postavlja onda kada naša hrabrost, izdržljivost i „podnošenje“ dostigne određene limite. Ljudi koji su odrastali tako da im je imperativ bio da budu jaki se uglavnom ređe opredeljuju da potraže pomoć. Oni taj potez mogu smatrati kukavičlukom, slabošću. Mogu se osećati kao gubitnici i kao da su izgubili neku bitku, nisu dostigli svoje ideale. Često imaju doživljaj gubljenja sopstvene ličnosti. Doživljaj da su napustili sebe jakog i da više nisu oni kao što su nekada bili.

Međutim, to je to početak njihove promene, zalaganja za sebe. Na taj način će se osloboditi obaveze i prisile da budu jaki, da sve izdrže, da mogu sve. Prisila koju ovaj način razmišljanja donosi ćesto podrazumeva principe od kojih se ne odstupa. Podrazumeva i život u moranju, htenju, stalnom iščekivanju i napetosti.

Izdržljivost ili „be strong“ drajver može naneti veliku štetu svakom od nas. Kada situacija u kojoj se nalazimo prevazilazi naše kapacitete to je prvi znak da bi se time trebalo pozabaviti. Konkretno kada osećamo da više ne možemo da izdržimo, da je nešto izvan naše moći, da nismo više tako čvrsti. Kada nam se javljaju različite misli i mislimo da ćemo se svakog trenutka slomiti, potrebno je potražiti pomoć. Pomoć nama dragih i bliskih ljudi se uvek podrazumeva. Međutim, stručna pomoć, terapeutska će na nas delovati iz potpuno druge perspektive.

Mnogim klijentima terapeut kaže slične stvari koje su mu rekli prijatelji nebrojeno puta ali težina i način na koji razgovaramo sa terapeutom će vas terati na akciju, na promenu. Ne zato što je terapeut svemoguć već zato što je objektivan, profesionalan, a što je najvažnije od svega zato što je edukovan.

Veoma važna je i sama činjenica da odlazak terapeutu može značiti jedan novi početak.

Terapija bi trebalo da postane „nova moda“, a terapeut „nezaobilazni komad“ svake sezone. Kao mala crna haljina, nešto što nikada ne izlazi iz mode.

Razni su razlozi neodlaska terapeutu. To može biti stigma, finansijska nemogućnost, nedostatak vremena. Međutim, kada se u životu odrede prioriteti, a vreme reorganizuje vrlo često dođemo do toga da ipak možda tamo sredom u 6 imamo vremena za terapeuta.

Stigma koju nosi mentalno zdravlje svakako je neiscrpna tema. Ima hiljadu odgovora na pitanje zašto bi trebalo ići kod terapeuta bez stida, srama i predrasuda. Važno je da brinemo, čitamo, edukujemo se. Važno je da radimo na sebi jer ono što sami za sebe uradimo niko nam ne može uzeti.

Piše: Tanja Jovanović