Trauma kroz emocije ~ Geštalt psihoterapija ~ CIS

Trauma kroz emocije

Kod traumatizovanih osoba autentnične emocije, kao što su tuga, bol i bes su zaravnjene i potisnute. Retko se ispoljavalju, stoga osoba sa traumom koristi različite mehanizme i emocije sa kojim je telo naučilo način kako da se odbrani od nanetog bola.

Uzbuđenje

Osobe sa proživljenjim traumatičnim iskustvom imaju poremećaj uzbuđenja. Osoba ima doživljaj  zaravljenosti, otupelosti,  u kontaktu sa sredinom (hipouzbuđenje: nepovezanost, dezorijentisanost, maglovitost, umrtvljenost… ) koja se povremeno prekida povišenim uzbuđenjem (hiperuzbuđenje: ubrzane misli, impulsivnost, panika, preplavljenost, trzanje, ubrzano disanje i otkucaji srca…) Takva adaptacija predstavlja kapacitet emocija da mobilišu ili parališu telo, a načini na koji se to vrši zavisiće od pojedinca. Neka destruktivna ponašanja, zloupotreba alkohola, droga, lekova, napadi besa, samopovređivanje su takođe moderatori uzbuđenja.

Traumatični događaj stvara osećaj neprisutnosti, maglovitosti u direktnom životnom iskustvu. Ako je životno iskustvo jedan centar kontinuuma,  trenuci ekstremnog ili nekontrolisanog uzbuđenja su prisutni, smenjuju se,  ali su oni preblizu ili predaleko od tog centra. 

Iskustvo traume potvrđuje da je osobama potrebna pomoć u uspostavljanju samoregulacije. Psihoterapija ima ulogu da uspostavi balans koji će se ogledati u orijentaciji na sadašnjost, toleranciji, uzemljenju, smirenosti, otelovljenosti, realnosti.

Strah

Strah je prirodan odgovor na opasnost koja preti da nas ugrozi. Kod žrtava traume, strah je osećaj koji je dominantan i preplavljujuć. Kao manifestacije straha javljaju se: noćne more, flešbekovi, razne mentalne slike, somatsko iskustvo i pojačani čulni osećaji. Osoba ne može da razdvoji prošlost od sadašnjosti, time strah postaje sveopšti.

U situacijama koje su toliko ugrožavajuće, često se zaleđenost tela, kao glavna odbrana, naročito ako je osoba bila zarobljena i nadvladana. Instinktivna reakcija “beži i bori se”, u ovoj situaciji biva blokirana.

Žrtve trauma nekada ulaze u rizične situacije, koje kompulsivno ponavljaju, što je jedan od načina na koji pokušavaju da razreše traumu. Za traumatizovanu osobu, sve može biti okidač koji doprinosi disbalansu uzbuđenja ili automatskom odbrambenom odgovoru, a često podrazumeva oba. 

Sećanja na traumatski događaj su često nesvesna i nisu prepoznata kao deo prošlosti. Najveći strah više nije ona opasnost koja je dolazila od spolja, već nepodnošljivo unutrašnje uzbuđenje koje preti da preplavi osobu u potpunosti. Senzacije u telu se ne prepoznaju; uzbuđenje se meša sa anksiozbošću, smirenost sa dosadom, granice između osobe i spoljne sredine bivaju iskrivljene. Javlja se intenzivan strah od doživljavanja bilo čega, jer je sve haotično, izmešano, čak se i pozitivni stimulusi mogu povezati sa traumom. 

Živeti sa traumom nosi sa sobom ogroman strah od ulaska u odnos, bliskost, intimnost, vezivanje. Sam dolazak na terapiju za ove osobe predstavlja veliki rizik, jer otvara mogućnost dolaženja u kontakt sa sećanjima na traumu, vraćanje na ona mesta koja su nepodnošljiva, ugledavanja onoga što je duboko zakopano u sećanjima, izgovaranja onih istina koje su zabranjene, kao i strepnja od odnosa koji može biti ugrožavajuć.

Osnovna potreba osoba sa traumom jeste da se osećaju bezbedno u prisustvu druge osobe. Dolaskom na terapiju neophodno je da se bezbednost doživi i duboko iskusi. Takav bezbedan odnos, donosi spontanost i slobodu izbora, osećaj obuhvaćenosti, kao i preusmeravanje pažnje sa okidača vezanih za traumu. Doživljaj uzemljenja, takođe je ključan, jer čini da osoba bude prisutna, stabilna, povezana, za šta je potreban  kontinuitet jednog sigurnog i podržavajućeg odnosa. Na taj način osoba postaje osposobljena da prepozna svoje potrebe, a telo biva umireno bezbednim odnosom. 

“Strahovi postaju bezimeni i nepoznati kada su potisnuti. Oni i dalje žive u podsvesti, uz zastrašujući uticaj koji su izvršili na osobu.” Alexander Lowen

Disocijacija

Disocijacija je nešto što koriste povremeno svi ljudi (gledanje filma, čitanje knjige, sanjarenje…). Kod osoba sa traumom, disocijacija postaje deo strukture ličnosti. Karakterišu je odsustvo povezanosti, integracije, uključenosti, asimilacije, odvajanje od trenutne stvarnosti…Disocijacija je nastala kao nemogućnost obrade traumatičnog događaja vezanog za kontakt, a glavna karakteristika je mehanizam desenzitizacije, odcepljivanja svih senzacija, a samim tim i tela, poremećaj svesnosti, sećanja na traumu, identiteta. Disocijativne epizode mogu biti veoma kratkog trajanja, nekoliko sekundi, minuta ili nekoliko sati što predstavlja ekstremo trajanje ovog mehanizma.

 Aspekti disocijacije su depersonalizacija (posmatranje događaja sa distance, kao da se dešava drugoj osobi; doživljaj lebdenja izvan tela) i derealizacija ( posmatranje događaja, ljudi, svakodnevnih situacija kao nerealnih; poremećaj percepcije prostora i vremena). Kod osoba koje su zlostavljene u porodici, disocijacija je prirodna odbrambena reakcija na situaciju koja ugrožava život pojedinca.

Bespomoćnost

Kod žrtava traume, osećaj bespomoćnosti je vezan za događaj u kome je osoba bila zarobljena i nadvladana. Bespomoćno se osećaju ljudi koji su bili zlostavljani kao deca ili žrtve porodičnog nasilja. Strah je usko povezan sa osećajem bespomoćnosti. Osoba ne može da prepozna svoje potrebe, telo je zamrznuto, bez volje, pokreta, akcije. Prisutan je osećaj krivice zbog nemogućnosti da se trauma spreči. 

Osećaj bespomoćnost je način na koji se trauma ponovo odigrava unutar osobe. Prisutna je zarobljenost u sopstvenom telu, u prošlosti, u traumi koja se iznova proživljava sa onim mehanizmima koji su služili kao zaštita. Pokret odbrane od napada nije dovršen. Osoba je zaglavljena između potrebe da se nešto promeni i nemogućnosti da se izađe iz mesta zaleđenosti, iz straha od retraumatizacije. 

Kognitivno, na poslu, obrazovanju, intelektualno, čovek može dobro funkcionisati, sve dok kontroliše stres. Sa druge strane, ta osoba, može biti odbačena i neshvaćena. Zbog doživljene bespomoćnosti i zaleđenosti, žrtve traume mogu prezirati sve ono što podrazumeva tu nemoć koju su proživeli, kako u sebi, tako i u drugima; mogu delovati lažno, neosetljivo, hladno. Gubi se spontanost, kreativnost, mašta. Mogu se odigravati uloge žrtve, spasioca i progonitelja, što je i posledica osećaja bespomoćnosti.

Stid 

Osobe sa doživljenom traumom, osećaju ogroman stid, jer imaju duboko usađenu poruku „nešto nije u redu sa mnom“, što predstavlja umanjeni deo njihove ličnosti, onaj bespomoćni, a u sprezi je sa kriticizmom, odbranom od tuge i straha, poricanjem i gutanjem besa. Stid pomaže pojedincu da se zaštiti od mogućeg prekida odnosa. Slika o sebi je unižena, prisutan je konstantan samokriticizam koji umanjuju patnju od odnosa koji je poremećen. Stid takođe odražava nesvesnu nadu da će druga osoba preuzeti odgovornost da ispravi nanetu povredu. 

Samopravednost često ide u sklopu sa stidom, čija je osnovna svrha odbrana od tuge i strah od poniženja. Osoba pokušava da bude slobodna od stida izbegavajući poniženje pravdanjem sebe. Negira se potreba za odnosom. Prisutne su fantazije o sopstvenoj vrednosti; osoba svima nalazi mane, arogantna je, doživljava se superiornijom u odnosu na druge. 

Stid i samopravednost su odbrane od poniženja, osramoćenosti i gubitka samopoštovanja.

Ovi mehanizmi štite osobu od mogućeg ranjavanja i bliskosti. Žrtve traume su iskusile odnos kao poremećen, uz prisustvo ponižavanja, ignorisanja, okrivljavanja, ismevanja, kritikovanja, fizičkog zlostavljanja, zbog čega osećaju strah od zbližavanja, kao i veliku potrebu za kontaktom. Osećaju nepodnošljivu usamljenost, jer sami proživljavaju trauma iznova i iznova unutar sebe.

“Traumatični događaji preispituju bazične ljuske veze. Oni razaraju porodičnu povezanost, prijateljstva, ljubav i povezanost sa zajednicom. Traumatizovani ljudi osećaju se potpuno napušteni, potpuno sami, izbačeni van ljudskog i božanskog sistema brige i zastite koja održava život.”  Judith Herman

Psihoterapija traume

Cilj terapije je da se proširi polje izbora, jer ove osobe taj izbor nisu imale. Ovo zahteva mnogo strpljenja, nežnosti, osetljivosti, kao i sposobnost terapeuta da stoji na mestu traume sa klijentom, da ga podržava, da radi sa onim što klijent želi i može da podeli u datom trenutku. Svaka frustracija na početku terapijskog odnosa može biti ugrožavajuća. Odnos se gradi polako, jer klijenti sa traumom nemaju poverenja, osećaju strah i ogroman stid. Ključno je da terapeut ima iskustva u radu sa telom; integracija i otelovljenost je neophodna za osobe sa traumom.

Terapija traume takođe značajno utiče i na samog terapeuta. Bivanje u traumatičnom polju menja načine na koji terapeut doživljava svet, odustajući od sopstvenih verovanja pred nečim toliko bolnim i zastrašujućim.

people, man, guy

Trauma se može otkriti u prisustvu terapeuta koji reprezentuje „značajnog drugog“, onog koji nije bio prisutan i nije pružio osnovnu bazu sigurnosti i zaštite. Jedino u prisustvu tog drugog, kroz obuhvatanje, podršku, poverenje, može doći do uceljivanja. Osobe sa traumom nisu u kontaktu sa svojim telom, a terapeut  je tu da „pozajmi“ svoje telo, tako što dopušta da oseti  tugu i patnju koju klijent odbacuje.

Potrebno je da klijent doživi  poštovanje i ljubav prema sebi i načinu na koji je to teško iskustvo preživeo; da oseti da vredi i da zaslužuje da bude viđen i voljen. Isto tako terapeut mora razumeti iskustvo klijenta, a u isto vreme potrebno je da bude u kontaktu sa svojim iskustvima traume, što podrazumeva da je ta iskustva i tugu proživeo i osvestio.

Jedino na tim, bolnim mestima, možemo zaista videti jedni druge. Suštinska, autentična povezanost, bliskost, dolazi iz naših najdubljih rana. Kada dozvolimo drugome da nas ugleda ogoljene, da nas prihvati i obuhvati u našoj istini, nemoći i tuzi, u tome ko smo, tada se otvaramo ka promeni i uceljivanju.

“Način na koji tugujemo može da ostavi posledice koje nadilaze pojedinca. Nerazrešena tuga može da razori porodice i da navede čitave narode da započnu rat.” Hanter Bomon


Piše: Marija Bulatović, dipl. psiholog, geštalt psihoterapeut 

kontakt: marijabulat13@gmail.com