Trauma ~ CIS ~ Traumatičan događaj ~ Geštalt psihoterapija

Trauma

Trauma je životno ugrožavajući događaj koji prelazi sve resurse osobe koja je doživljava. Ona se ne može savladati, niti izbrisati. Traumatičan događaj sve poništava. Prekida povezivanje i sigurnost za koju smatramo da su osnova za stvaranje povezane i stabilne slike o sebi . 

 Javlja se preplavljujući osećaj šoka i nemogućnost da se pobegne iz ugrožavajuće situacije. Obično su ovi događaji izolovani i mogu se desiti jednom ili više puta u kraćem vremenskom periodu, kao što su:  psihičko i seksualno nasilje, saobraćajne nesreće, ratno iskustvo, zatočeništvo, prisustvovanje nečijoj nasilnoj smrti

Postoje i druge vrste teških trauma koje su često vezana za odnos koji je kontinuiran, ponavljajući. To je slučaj kod osoba koje žive u nasilničkim i zlostavljačkim porodicama, kod nestabilnih i haotičnih porodica, gde je prisutan alkoholizam, narkomanija i slično.  Interpersonalna trauma je veoma invazivna i može ostaviti ogroman trag, samim tim je i otpornija na izlečenje. 

Možemo reći da trauma izaziva doživljaj nepripadanja svetu u kome živimo, veliku usamljenost, neshvaćenost i nesnađenost. Način odgovora na traumu zavisi od njenog trajanja i težine, mentlanog i razvojnog nivoa žrtve, kao i dostupnosti adekvatne socijalne podrške.

Trauma je kao lebdenje izvan života, bez čvrstog tla, bez povezanosti.

Retko se pronalaze stručnjaci koji odmah prepoznaju da se radi o posttraumatskom stresnom poremećaju. Osobe sa složenom traumom zbog toga obično imaju i niz drugih dijagnoza kao što su: depresija, anksioznost, bipolarni poremećaj, opsesivno kompulsivni poremećaj, poremećaj ishrane, zloupotreba supstanci, samopovređivanje, hipohondrija ili pak drugi poremećaj ličnosti. Zato neke žrtve traume dolaze na terapiju sa višestrukim problemima i ogromnom patnjom.

“Trauma obuhvata lična prilagođavanja koja su bila potrebna da bi se preživeli užasni događaji, ograničenja koja smo naučili da prihvatimo, obrasci ponašanja koje smo automatski usvojili i sećanja kojima ne dopuštamo da se pojave. Izraženo metaforičkim jezikom, trauma je nešto što navodi dušu da poveruje da joj je potrebno da se zatvori.” Hanter Bomon

Telo u traumi

“ Naš nervni sistem nije fikcija, već deo fizičkog tela, a naša duša postoji u prostoru, i u nama, kao zubi u ustima. Ona ne može večito nekažnjeno da se povređuje.” Boris Pasternak

Trauma utiče na psihu, gubitak sigurnosti i povezanosti, ali i na fiziologiju. Telo zazuzima odbrambeni stav, javljaju se instinktivne reakcije: ubrzani rad srca, promene u mišićnom tonusu, disanju, varenju, cirkulaciji, kao i uticaj na adrenalin i kortizol, neurohemikalije povezane sa stresom. Telo je u stalnom stanju ekstremne pobuđenosti, kao da se opasnost iščekuje svakog trenutka. 

Ugrožavajući događaj možemo zakopati duboko u svoje nesvesno. Međutim naše telo je poput uređaja koji očitava i utiskuje sve senzacije, emocije, koje smo ikada doživeli. Ono, kao sunđer, upija sve ono što smo iskusili tokom života. Telo se ne može podvrgnuti zaboravu, kao što naš um može. Sve je sačuvano u tkivima ćelija. Trauma postaje otelovljena, upisana u naše telo zauvek. 

Ono što se dovodi u pitanje je odnos prema telu, jer žrtve traume obično imaju doživljaj sopstvenog tela kao stranog, tuđeg, kao da ne žive u njemu. 

Njihovo telo uporno pokušava da razreši traumu, ali ne uspeva, postaje zaleđeno i alertno na svaku ugrožavajuću situaciju, a to može biti bilo koje iskustvo koje uključuje odnos. Često se ne mogu osetiti ni bazične senzacije, kao što su otkucaji srca, jer sve to preti da odvede na mesto traume. Prisutan je rascep između uma i tela. 

Psihoterapija traume

Geštalt psihoterapija kao holistički pristup teži da uspostavi celovitost bića. Obuhvata  organizmičko i fiziološko iskustvo pojedinca. Takođe se fokusira na kontakt podstičući spontanost i autentičnost, koja se ostvaruje u sadašnjem trenutku, kroz psihoterapijski odnos.

Načini koje koristimo da bi se prilagodili traumi, u geštalt psihoterapiji, se smatraju kao kreativna adaptacija i najbolje što čovek može učiniti u okolnostima koje su ugrožavajuće i predstavljaju pretnju opasnu po život.

Zaboravljanje i negiranje su vrste odbrana od opasnosti koja nam preti, od bola koji nam je nanet.  Kako koristimo te mehanizme su jedinstvena kreacija svakoga od nas. Oni su nam spasili život kada je to bilo neophodno. Zato je važno biti blag prema svojoj kreaciji; isto tako biti svestan kako je koristimo u odnosu sa drugima sada. Ako ta kreacija nema više svoju funkciju, ako ometa svakodnevni život, treba kreirati  novu. To predstavlja dugotrajan i težak psihoterapijski proces koji zahteva upornost i želju za promenom, da bi se došlo na mesto autentičnosti, spontanosti i slobode.

Postoje i ona iskustva koja se nalaze u području između uma i tela. Primeri za to su ljubav, čežnja, radost i žalost, lepota i strahota.” Hanter Bomon


Piše: Marija Bulatović, dipl. psiholog, geštalt psihoterapeut

kontakt: marijabulat13@gmail.com