Kako način odrastanja definiše razvoj ličnosti ~ CIS

Kako način odrastanja definiše razvoj ličnosti

U zavisnosti od kulturoloških i sredinskih faktora, razvijaju se obrasci vaspitanja i učenja kod dece. Na te faktore pridodaju se individualne razlike i karakteristike, vrednosti i shvatanja svake porodice ponaosob. Individualne razlike podrazumevaju različita shvatanja i sistem vrednosti samih roditelja ali i  roditelja naših roditelja koja su se introjektovala i prenose se „sa kolena na koleno“. S tim u vezi, često vidimo da na vaspitanje i razvitak ličnosti individue ne utiču nužno samo roditelji. Često su to drugi članovi porodice, šira rodbina, treneri, učitelji, nastavnici. Imajući u vidu vremenski okvir u kom deca, a kasnije i mladi provode dosta vremena sa različitim autoritetima, njihov značaj je veliki. Uprkos tome, porodica je ključna i početna tačka razvitka svake ličnosti.

U mnogome zavisi način i intenzitet kojim roditelj podstiče, usmerava i razvija sposobnosti deteta i njegove potencijale od kasnijeg razvoja ličnosti, vrednovanja sopstvenih sposobnosti i doživljaja sebe i okoline.

Važno je, pre svega, razdvojiti detetovo biće od ponašanja, a detetu to pokazati postupcima i adekvatnim reakcijama u „kriznim“ momentima. Ukoliko dođe do postupka od strane deteta koji nije prihvatljiv za roditelja, kritika je svakako ono što sledi. Konstruktivna i smislena kritika podrazumeva racionalno ponašanje roditelja iz odraslog dela ličnosti. Detetu je potrebno da razume da njegov postupak ili ponašanje nije u redu ali da ono kao biće, njegov integritet vredan ljubavi i poštovanja nije ugrožen. Po sredi je samo ponašanje, postupak, nameran ili nenameran. Pružanje ljubavi i pažnje ne sme biti uslovljeno povremenim postupcima ili prekršajima. Veoma često, dete pogrešno može zaključiti da nije voljeno odnosno da nije vredno ljubavi zbog svog ponašanja koje ne ispunjava očekivanja okoline ili porodice, a da često nije ni svesno samog postupka i odluke koje je donelo. U tom sliučaju, objašnjenje i razgovor kao i doslednost mogu biti ključni za razumevanje situacije. Svakako ovo je sastavni deo odrastanja i razvoja ličnosti. Ukoliko dete razume svoje emocije, misli i postupke, u budućnosti će na adekvatan način ostvariti kvalitetnu komunikaciju i posedovati kapacitete za dalje unapređenje socijalne i emocionalne inteligencije.

Dete može steći sigurnost samo ako ima čvrst oslonac, mesto na kome se oseća većim i jačim, oslobođeno nedostatka ranog detinjstva.

Alfred Adler “O nervoznom karakteru, 1984”

Uvek se prema detetu odnosimo iz odraslog dela ličnosti što podrazumeva da nema „ljutnje“, odbacivanja i kažnjavanja. Ovakvi postupci šalju duplu poruku, da je detetovo ponašanje neadekvatno i da je roditeljska ljubav uslovljena poslušnošću i isključivo ispravnim postupcima. Roditeljska nega je važna za emocionalni razvoj i osećaj voljenosti i pripadanja. Negujući roditelj je roditelj koji pruža ljubav, stabilnost i sigurnost. Kada dete ima osećaj da je prihvaćeno i voljeno, njegovi postupci i ponašanje će direktno dalje zavisiti od toga.

Ukoliko dete razume zašto je nešto uradilo, do čega je taj postupak doveo i koje su mu direktne ili indirektne posledice, roditelj će razumeti detetove želje i pravac razmišljanja. Prilikom odrastanja i vaspitanja otvara se prostor za međusobno upoznavanje, razumevanje i razmenu informacija

Često „nemirna“ deca predstavljaju odraz nedostatka pažnje i nege. Roditelji neretko „ne znaju šta će više sa njim“, i zaista ne znaju. Stroukovi koje oni detetu šalju ne podrazumevaju da je to ono što dete želi, možda je to ono što roditelj ume, zna i misli da je potrebno. Svakako, kritika nikako ne treba biti upućena prema roditelju. Njegov razvoj i učenje je uvek u procesu ili je potrebno da se pokrene. Osluškivanje potreba i usklađenost želja je važan preduslov za rešavanje sukoba komunikacije i ostvarivanja odgovarajućeg kontakta. Ukoliko dete u ranim mesecima i godinama života dobije dovoljno stroukova i attachmenta od roditelja, u toliko će se ranije osamostaliti i odvojiti. Kada deca imaju potrebu da budu „zalepljena“ za majku, priuštite im to zadovoljstvo. To je adekvatan način da im pošaljete poruku da su voljena, prihvaćena i vredna pažnje.

Ukoliko je roditelj prezahtevan, kritikujući i ne podstiče razvoj i rast deteta, mogu se razviti različite sklonosti deteta, a kasnije odrasle ličnosti, ka osećaju niže vrednosti, neadekvatnosti i neprihvaćenosti.

Kada dete kritikujete, nemojte ga lišiti zagrljaja i pružanja ljubavi. „Za tvoje dobro“ nije opravdanje za emocinalnu separaciju i nedovoljnost. Ukoliko ste prethodno dete kritikovali, podarite mu zagrljaj. To roditelja neće učiniti nedoslednim već će pružiti podršku i sigurnost, a doslednost se može pokazati i na drugi način. Doslednost kao takva može se manifestovati kroz vrednosti i stavove ali i kroz adekvatno postavljanje granica.

Ukoliko osoba u detinjstvu donese ranu odluku da nije voljena, vredna pažnje i da su njene sposobnosti i vrednosti upitne ona će dalje razvijati svoju ličnost i graditi uverenja na pogrešnim porukama koje su joj poslate.

Ova neadekvatnost se oslikava u nesigurnosti, nedostatku samopouzdanja i osećaju manje vrednosti. Dalje, komunikacija sa drugima i odluke koje osoba treba da donosi direktno zavise od doživljaja same ličnosti.

Npr. Ličnosti koje su vaspitane rigidno i od kojih se često zahtevalo da budu poslušne po svaku cenu, najčešće će im biti teško da kažu ne, biće slepo poslušne i imaće povećan strah da iznesu svoje mišljenje koje je u suprotnosti sa drugima. Oni će tu mogućnost odnosno neprihvatanje njihog mišljenja doživeti kao potencijalnu opasnost i ugrožavanje sopstvene ličnosti. Dobiće potvrdu svoje neadekvatnosti i manje vrednosti. Celokupna logika ovakvih postupaka je u najvećem broju slučajeva pogrešna i neutemeljena. Njihovi zaključci su u direktnoj vezi sa porukama koje su im poslate u detinjstvu, odnosno uverenjima koja su vladala u njihovoj porodici.

Još jedan od primera može biti odnos prema novcu. Ređe se dešava da neko iz siromašne porodice postane bogat i obrnuto. Naime, odnos prema novcu i materijalnoj situaciji koju gradimo u svojoj primarnoj porodici može se potencijalno odraziti da celokupnu dalju monetarnu sliku sopstvenog života ali i očekivanja. Ukoliko je dete živelo u slabije ekonomski obezbeđenoj porodici, sa malo novca, može doneti odluku da je to sastavni deo njegove sudbine i da nema mogućnosti da iz toga izađe. Svakako, ljudi koji potiču iz ekonomski sabilnijih porodica imaju veće mogućnosti za obrazovanjem, stvaraju širi spektar kontakata, odnosno kretaće se češće u krugovima koji su na istom ekonomskom nivou. Odnos je očigledno različit ali su svi stavovi izgrađeni da prethodnim iskustvima promenljivi i mogu se redefinisati.

Mnogo je različitih aspekata koji nam direktno zavise od referentnog okvira koji smo izgradili tokom života. Ono što je prednost koju svako od nas poseduje u odnosu na prošlost je ta što su mnoga uverenja, način života i obrasci ponašanja suštinski promeljivi. Promena se dešava radom na sebi, učenjem i razumevanjem sopstvene ličnosti.

Piše: Tanja Jovanović